
Tанасије Комрчић

Рођен код Прибоја у Глогу 1875. упокојио у Београду 1953. године.
Спада у ред најобразованијих и педагошки најспремнијих српских
учитеља који су радили на Косову и Метохији за време ропства под
Турцима до ослобођења 1912. године.
Од 1895. г. до 1904. г службовао у Призрену и Косовској Митровици,
у којој по казивању његових даљих рођака, његова породица живела
у овом граду до 1889. године. Био је скупљач народних умотворина,
етнограф и списатељ.
Радове је објављивао у Цариградском гласнику. Његов етнографски
спис Сочанска црква је објављен у овом листу 1898. године
у три наставка у бројевима 40., 42. и 43. (1.,15. и 22. октобра)
Сочанска црква – 1898. године – 11. септембар сабор за Усековање
(преузето из часописа “Хвосно”, објављено оригинално у “Цариградском гласнику”)
На северном крају села Сочанице, у једној шумовитој клисури,
а испод самог брда Сокољача, налази се црква Сочанска.
Црква је врло мала и сиротна. Како се прича, од вајкада је ту,
али је у новије доба поправљена, проширена и цинком покривена.
Олтар јој је сав у кршу издубљен, из ког се кроз један мали отвор
улази у једну доста пространу и доста мрачну подземну пећину,
у којој се можда неки пустињак подвизавао.
Остали део цркве је са белим зидовима, на којима стоје неколико
папирних икона и ништа се друго не може видети у њој.
Никакве зграде око цркве нема, премда се сељаци муче да начине.
Код Сочанске цркве, која се налази у подножју Сокољаче на самој
страни њеној, прикупља се сабор 11. септембра (29. августа),
на Светога Јована Главосека. Прикупи се тога дана 400-500 душа,
а како је место врло тесно (јер, као што рекох, црква је на
самој страни Сокољаче) то се тако збије, да човек једва може
проћи гурајући се кроз светину. Кажу, да се пре скупљало
два пута више сабора него данас. На сабор долазе сељаци из
околних села, а некада и са даљих села са Копаоника,
Борчане, Сељанце итд.
Како око цркве нема никакве зграде, то и слабо ко долази увече,
већ сви готово ујутро. А лепо је заиста заноћити у тој шуми код
цркве, у хладу при тихој месечини, чији бледи зраци једва продиру
кроз гране и гранчице од дрвећа, још када чујеш да ватра
пуцкета и својим пламеном чудноват призор даје, блистајући
у зеленом лишћу. Изјутра почињу да придолазе на сабор најпре они
из оближњих, па они из даљних села. То придолажење траје
готво до подне.
Свирала једна и друга звижди. Коло се ухватило овде и онде и тутњи
земља; она плавоока снаша ухватила ред девојака усред кола, а друга
јој не да; једна гомила девојака стала, па погледају на момке, који
у колу трупћу, а и момци преко рамена погледају на њих.
Један тамо попео се на кола па препоручује муштеријама своје
лубенице; а онај трговац са својом трговином виче момке, снаше и
цуре да купе од његовог сјајног еспана. Дуванџија виче “Оте дувана!”,
механџија виче “Оте ракије и вина!”, а други вели “Оте крушака!”.
Не знаш шта ћеш пре… Ето, то вам је слика сабора, како овде,
тако и онде.
На овом сабору је дакле све онако, као и на сваком другом, али нема
нечега, што се на другом не да видети, а то је ношња!
Одело овдашњих сељака пада у очи са своје оригиналности и
заиста вреди описати га. Од Митровице па низ Ибар све довде,
једна је иста ношња, а одавде па надаље низ Ибар, већ је друкша.
Мушко одело. Мушки се виђају на сабору у летњем и зимском оделу,
јер лети сељак носи кошуљу и веш конопан (и то кошуљу одозго)
појас или канице и један јелек од црвеног скута, а зими носи чакшире
од сукна и копоран такође од сукна. Копоран и чакшире највећма
су од белог, а ређе од црвеног скута. Зими обично не носе веш испод
чакшира. На глави носе терлеме или ћулав (белу капу) коју увијају
белом марамом. Косу брију, а на врху оставе перчин прилично дугачак.
Млађи људи сада неће да се брију, већ се само шишају.
Женско одело. Сељанке носе кошуљу до пета дугачку, јелече од
црквеног скута навезано црним гајтаном, ( или црним и црвеним) ,
мален појас, а преко појаса кованик или само један каиш.
Мале прегљаче дугачке 40 или 50 сантима, задња набрана и предња
(предњача) ненабрана; чарапе до колена и опанке на ногама.
На глави носе куповни мафез (шамију) а дуж образа исплетене
витице до повише браде, које се вежу узицом, па који се вежу
(гајтаном) испод браде. О витице вешају цванцике, шестаке, рубље
меџидије итд. Млађе жене носе црвене превезаче, који су спреда изнад
чела широки 3-4 прста, уметајући унутра артију да су крути,
а остраг висе од тога превезача два низа ђинђува,
као две ките са огледалцима. На превезачу спреда наређане су
разне сјајне бушице (чиоде). Зими сељанка носи све ово што и лети…
Ево, овако се одело може видети на сабору у Сочаници, а то је уопште
одело сељака у Митровачкој нахији.
