Недељко Ерчевић, парох сочанске цркве
од 20. априла 1879. до 12. маја 1885. године
записао 21. октобра 1910. године у Александровцу
захваљујемо се породици Милојевић из Вуче на уступљеном рукопису
„ … враћамо се у звано село Вуча и настанисмо се кућу клечанку, људи који су побегли у Србију, а куће остале празне. Ту пребивасмо до 6. децембра 1878. године. Када српска војска поново границу пређе и Турци се попунише у наше куће, да чувају да српска војска уз Ибар не прође за Митровицу, а нас из кућа опет истераше и населим се код мојих шурака у село Јошевик, до утишања, за шест месеци, а после вратисмо се опет у исте куће да боравимо. Староседеоци сви су одбегли у Србију са свештенством, осим што је неколико кућа остало у нашем селу Вуча, и цело село остало у званом селу Борчанима, Брзанцима, Руцманцима и у селу Сељанцима, чувено село зликовачко без дашка свога свештеника, који би вршио најнужнија чинодејства као Крштење, Причешће, Водоосвећење и остало све што треба.
До 8. марта 1879. године, све су народ плаћали свештенику и арнаутину, који га је чувао. А 8. марта, доведоше свештеника господина Јована Поповића из Дубоког Потокa, да истога дана народ у Вучи Светим Честицама причести. Жељан народ да се са Светом Тајном сједини. И после свршеног обреда поче ручак. После играња и весеља, као по српском обичају, састаше се на договор кметови са свештеником и главним домаћинима, и чине питање да их свештеник саветује:
– Шта да радимо драги оче, ми овако даље као православни не можемо, не смемо и нећемо да се без свештеника боримо. И шта да радимо? На сваки начин саветуј нас као проповедник вере.
На ове речи народне, јереј Јован одговори:
-Драга браћо, осећајући велику љубав према осећајима верних, лако је вама на ваше питање одговор дати, ја се вама захваљујем и у исто време ја се вама заклињем светом руком, да ви међу вама имате лице спремно и способно да може постати свештеник, а ја врло добро знам да је чак и од мене спремнији и способнији, а то је ваш ђак Нешо. Ето га који је данас овде међу нама.
Када се тако од свештеника уверише, одмах захвалише прво саветодавца и одмах мене у средину свештеника и народа посадише и почеше, као посве свршено честитати положај, на који они мене намеравају, али мене није по вољи за рукополагање и положај, и у исто време устадох као преплашен са речима, и то:
-Хвала браћо, али се тога положаја примити не смем, не могу из разлога да ја нисам спреман за свештеника, зато што сам заборавио све читање већ две године, што не смем од Турака сада како сами видите да је време страшно и опасно за свакога Србина, а за мене особито, као да носим српску заставу, и данас зато не смем и нећу да мојој млађани живот упропастим, то је мој одговор најпоследњи на ваше питање и при том остајем веран најпонизније вери православној цркви и свештенству. Само поп да будем нећу нипошто!
Када изговорих горње тачке, народ устаде молећи са скинутим капама – „Учини по вољи српског народа“. Онако гологлави чекају од мене задовољење. Ја им опет одговори – „Не могу пристати да вама по вољи учиним“. Народ огорчен на мој одговор једногласно донеше народно усмено решење, да живога истога дана камењем затрпају, као да ме анатемишу, тада замоли народ да ту њихову намеру спречим, обећа се да ме причекају да се домислим – како се решим онако ће и бити, али мој разлог не помаже, већ тражи народ од мене скори одговор и обећање, шта сам знао друго да радим, већ помислим, мило ми није, али ни чаре нема, као што кажу људи, стара пословица „тешко ономе ко се народу противи“, Бог па народ, обећах се – само да не изгубим живот. Пошто обећах, настаде игранка, песма, весеље до саме зоре и после обећања народ жељан написаше молбу са више стотина мурја-прста-печата, Његовом Високо- Преосвештенству Архиепископу рашко-призренском и скендерском Митрополиту Г. Г. Мелетију. Са истом молбом одмах изабраше народски два кијата да ме до Призрена прате и врате са једним чуваром Арнаутским сином Тахир Беиша и кметова: Раком Крушевцом из Сочанице и Тимотијем Јакшићем из Вуче.
Путујући преко села зликоваца Арнаута, преко Дренице, Подримља, са страхом великим стигосмо у Призрен послеподне у један сахат, то је било 12. априла 1879. године и пријавим се Митрополиту и предаох молбу народну, целивајући свету десницу. Тада ћирица беше Марко Поповић, сада свештеник Великоплански у срезу Прокупачком, и господин Митрополит одмах нареди Јовану Призренском протојереју да ме исповеди и то се и сврши у дому протојереја. Сутра дана 13. априла 1879. године постадох ђакон и 14. априла би рукоположен за свештеника и предаде ми парохију Сочанску и цркву Сочанску, са тим да се у Митровици задржим да одслужим четрдесет Литургија, па тек на парохију да чинодејствујем.
Дођосмо у Митровицу у механу Тодора Варажанина, носећи са собом постављење за свештеника, али без да имам каквих спољних свештеничких обележја. Улазећи у механу назовем Бога, не показујући да сам рукоположен. Ступајућ, баш на прагу причека ме један младић од 20 година, родом из Девича, држећи капу под мишком затражи од мене благослов. Целивајући ме у руку, застадох и запита младића – „Је ли момче, како можеш од мене благослов тражити, када на мени нема никакве нове униформе свештеника?“ Тада младић смешећи се и заклинући се Светим Јоаникијем Девичким да ме по очима познаје. И народа пуна механа, и то махом моји будући парохијани, са радошћу чекају свога будућега пастира и храниоца Светога Духа. Сви устадоше и пољубише руку своме свештенику, примише свети благослов са највећом радошћу, као да се наново родише.
Са чашћу и весељем, сада предајем документе господину Јовану Симићу, протојереју митровачком, преслатком мом пријатељу, љубећи се братски у лице, честитајући ми братски свештенички ми чин, и примих се парохије 20. априла 1879. године. Кроз кратко време Митрополит својом наредбом додаје ми на руковање Борчане, Брзанце, Руцманце, Сељанце, Граничане, Лозно, Копориће, да као свештеник вршим сва поверена ми чинодејства, која и примих вршећи разне обреде, све борећи се са Арнаутима зликовцима, држећи се под оружјем, као на мртвој стражи. И као на свакој борби, борих се до 12. маја 1885. године.
На моју срећу, те вечери дође мојој кући, један мој добар пријатељ, усплахирен и уморан, путујући из Бањске. Одмах после поздрава рече Симо – „Драги оче и пријатељу, ја сам данас био у кафани Турској у Бањској и чуо сам да се Турци Баншатани кладе у своје коње. Једни кажу да ће поп Ерчевић да бега у Србију, а други кажу да неће да бега, и мене, заклеше. Је ли Симо, оће ли и истина Ерац да бежи у Србију? А ја се закле у све светиње да Ерчевић није намеран да своје огњиште напушта, већ себи спрема зимницу, у том говору окренуше се неколико зликоваца. – Вала море само нека чека до четири дана, а биће му свршетак његовог живота бели, после и ако хоће не може мртав.“ То ми пријатељ плачући изговори и закле ме да бегам, без обзира, необазирући се на ништа друго – „Јер ћеш сада у кратком времену са целом твојом фамилијом главом платити“. – „Немој да се бавиш, јер ти прети велика опасност, јер сам данас слушао шта се око тебе ради“.
Ја застао пренеражен и одмах спремих коња да чиним себи спасење и пођох низ Ибар, са намером да нађем са којим ћемо коњима до српске границе пренети само живу чељад, домаћицу и троје деце. И дођосмо у село Дрен, код куће попа Миленка Марковића, тамошњега пароха…
